Ćao svima,

tri dana su prošla od završetka Fed kup susreta Srbije i Rusije, prošla je velika bitka iz koje nažalost nismo izašli kao pobednici. Razočarana sam i to ne krijem. Znam da uvek treba ići dalje i gledati u budućnost, ali ovaj poraz boli, a vreme će izlečiti taj bol. Poslednji put kada sam vam pisala bila sam na Floridi, u dilemi da li doći u Beograd i igrati Fed kup i time rizikovati mnogo, jer povreda koju sam imala i koja još uvek nije u potpunosti zalečena, mogla je da dobije još veće dimenzije, da me udalji od terena na duži period. Ipak srce je pobedilo razum. Odlučila sam da krenem na put i borim se u beogradskoj Areni, da dam sve od sebe, pa šta bude da bude.
I svi ste videli, još jednom sam ostavila srce na terenu za Srbiju, upisala sam dve nove pobede u nacionalnom dresu i ponosna sam na sebe. Nije bilo lako. Doputovala sam iz Amerike u četvrtak u pratnji oca Veselina. Taj dan je bio prava drama. Na aerodrom “Nikola Tesla” gde su me sačekali mama i selektor Dejan, sletela sam u 14:20 časova, a oficijalna konferencija naše reprezentacije je bila zakazana za 15 časova. Nisam smela da zakasnim, jer to ne dozvoljavaju pravila ITF-a. Pravo sa aerodroma uputili smo se u Arenu i stigli tačno na vreme, na početak konferencije srpske reprezentacije. Iako jako umorna, bilo mi je drago što ponovo vidim lica dragih ljudi koje nisam dugo videla, ceo srpski tim i brojne novinare. Umor je odmah pao u drugi plan.
Odmah nakon konferencije uputila sam se kod mojih lekara gde sam nastavila sa terapijama koje sam imala u Americi. Već nakon prvog tretmana bilo je mnogo bolje, nema ništa bez naših doktora i proverenog tima ljudi sa kojima se godinama poznajem i koji su me uvek lečili i to uspešno. Tu noć nisam dugo mogla da zaspim, zbog vremenske razlike, Srbija u odnosu na Ameriku.

Pročitajte ceo unos >>